МОТИВ ОЧИЈУ У „ЧУДУ У СИЛОАМУ“ БОРИСЛАВА ПЕКИЋА

Apstrakt

Време чуда Борислава Пекића, засновано на полемици са јеванђељским наративом о животу и посланству Исуса Христа, спада у ред књижевних остварења која почивају на густој интертекстуалној мрежи која повезује векове и културе. У овом раду, анализирајући повест „Чудо у Силоаму“, елаборираћемо на који начин Пекић ступа у интеракцију са традицијом читања Библије и како његово дело није само директна реакција на прототекст, већ и на његову доминантну интерпретацију. Упоредићемо „Чудо у Силоаму“ са Цамблаковим житијем Стефана Дечанског и указати на бројне подударности у житијном наративу и Пекићевом античуду, које говоре да је своју повест формирао према моделу хагиографије. На крају, успоставићемо паралелу између Пекића и његовог претходника Леонида Андрејева, чије су приче „Елеазар“, „Јуда Искариотски“ и „Бен-Товит“ поставиле образац по ком ће Борислав Пекић градити повести Времена чуда.