СИГНАЛИ ИРОНИЈЕ У ВОЛТЕРОВОМ КАНДИДУ
Ključne reči:
иронија, пародија, сатира, стилске фигуре, Волтер
Apstrakt
Разматрајући најпре неке од основних одлика ироније као посебне врсте комуникације и инструмента за исказивање неправде, освешћивања друштва и буђења свести, а полазећи од чињенице да сигнали ироније никако нису готова, окамењена језичка и стилска средства, већ да се доводе, пре свега, у везу са стилом писца, односно његовом свешћу и сензибилитетом, овај рад настоји да прикаже Волтерову иронијску свест и начине на које се манифестује у Кандиду. Другим речима, циљ овог рада је да представи Волтерово вешто коришћење стилских средстава која су у основи ефекта ироније. Пародија, сатира, као и разне стилске фигуре омогућавају Волтеру да увијено критикује безумље човечанства и света уопште, и да им упути шифроване, дубоко хуманистичке поруке.
Reference
Волтер. (2010). Кандид, прев. Предић, М. Београд: Новости.
Voltaire. (1998). Candide. Paris: GF Flammarion.
Eggs, E. (2009). Rhétorique et argumentation : de l’ironie. Argumentation et Analyse du Discours 2. Преузето 30.09.2018, са http:// aad.revues.org/219
Živković, D. (ured.) (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit.
Jанкелевич, В. (1989). Иронија. Сремски Карловци: Издавaчка књижарница Зорана Стојановића.
Hamon, P. (1996). L’ironie littéraire. Essai sur les formes de l’écriture oblique. Paris: Hachette supérieur.
Hutcheon, L. (1978). Ironie et Parodie : Stratégie et Structure. Poetique : Revue de Theorie et d'Analyse Litteraires, 9.36, 467‒477.
Džakula, B., Marić, S., Pavlović, M. B., & Nastev, B. (1978). Francuska književnost. Knj. 2 (od 1683. do 1857.). Sarajevo: Svjetlost. Beograd: Nolit.
Voltaire. (1998). Candide. Paris: GF Flammarion.
Eggs, E. (2009). Rhétorique et argumentation : de l’ironie. Argumentation et Analyse du Discours 2. Преузето 30.09.2018, са http:// aad.revues.org/219
Živković, D. (ured.) (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit.
Jанкелевич, В. (1989). Иронија. Сремски Карловци: Издавaчка књижарница Зорана Стојановића.
Hamon, P. (1996). L’ironie littéraire. Essai sur les formes de l’écriture oblique. Paris: Hachette supérieur.
Hutcheon, L. (1978). Ironie et Parodie : Stratégie et Structure. Poetique : Revue de Theorie et d'Analyse Litteraires, 9.36, 467‒477.
Džakula, B., Marić, S., Pavlović, M. B., & Nastev, B. (1978). Francuska književnost. Knj. 2 (od 1683. do 1857.). Sarajevo: Svjetlost. Beograd: Nolit.
