БЕСЕДА КАО ТЕЛО: О ЕСТЕТИЦИ ТЕКСТУАЛНОГ ЗАДОВОЉСТВА

Apstrakt

Пошавши од Сократове тврдње у Платоновом дијалогу Федар или о Лепоти, која гласи да је свака беседа састављена као живо биће, чија је целовитост, функција и естетска димензија представљена кроз органицистичку метафору тела, уочава се веза са савременим књижевно-теоријским поставкама о узајамном еросу текста и читаоца, односно реципијента. Сократовска представа беседе, односно текста, као тела пронашла је своје потоње утемељење у каснијим, нешто измењеним, књижевним теоријама, као што је концепт текста Ролана Барта (Roland Barthes) као par excellence еротског тела у којем се, као у наслади, ужива. Преко обједињујуће идеје о текстуалној телесности, у предстојећем раду се, кроз феномен ероса текста, покушава објаснити однос текста и реципијента путем довођења у везу Мерло-Понтијеве (Maurice Merleau-Ponty) идеје о феноменологији речи и статуса израза и Бартове идеје о тексту као задовољственом објекту. Циљ рада јесте да се путем Мерло-Понтијевих импликација о корпореалности свести и интенционалности тела тумаченим у блиској спрези са Бартовом теоријском позицијом о тексту као фетишу који нас жели, заводи и обистињује се као „списак језичких ватри” дође до плодоносног разумевања чина читања/слушања као својеврсног задовољственог доживљаја, односно – да се, у комуникацији Мерло-Понтијеве и Бартове теоријске позиције, покуша разумети телесна структура беседе, као и однос говорника, естетске ауре тела беседе и њеног ефекта на публикум.