ODNOS PREMA STVARNOSTI I STVARALAŠTVU U DRAMAMA SVETISLAVA BASARE

Apstrakt

Druga polovina dvadesetog veka, u književnosti i umetnosti uopšte, na svet donosi veliki broj autora koji odlučno odbijaju da budu svrstani u neki pravac. Takav je slučaj i sa Svetislavom Basarom. Ipak, analizirajući njegova prozna dela, kritičari se uglavnom slažu da ona nose glavne odlike postmodernističke proze. Budući da drame Svetislava Basare izvesno imaju zajedničkih odlika sa njegovom prozom, mi ćemo u ovom radu na primeru dve drame – Dolče vita i Budibogsnama, pokazati osnovne odlike Basarinog dramskog dela, odnose prema stvarnosnim parametrima, prostoru, vremenu i istini, i konačno, odnos prema samom stvaralaštvu za koji želimo da dokažemo da je tipično postmodernistički. Takav zaključak donosimo najpre zbog njihove estetike, tehnika kojima se koriste i specifičnog, a tipično postmodernističkog, odnosa prema stvarnosti i stvaralaštvu. Njegovo delo potpuno se, dakle, uklapa u postmodernističku tradiciju nemimetičkih teorija reprezentacije i borbe umetnosti protiv teorije. Konačno, pred zadatkom da ga „svrstamo” odlučujemo se za postmodernizam možda i najviše zbog toga što ni sam ne priznaje klasifikacije i podele i što se sumnjičavo odnosi prema svakoj teoriji, pa samim tim teoretičarima i njihovim odredbama, što je sve jedna (a možda i jedina čvrsta) zajednička odlika svih predstavnika postmodernizma.